Svaki pad je prirodan
Svaki pad je prirodan
Zapitah se da li je vredno sve što radim. Dajem sve od sebe da zavolim sve ono što jesam. Da zavolim sve dobre strane, da zavolim sve ono što me koči. Dajem sve od sebe da promenim u sebi sve ono što me sputava da živim život kakav želim. Da uklonim sve nesigurnosti. Da smanjim impulsivnost. Da verujem u sebe i u život. Dajem sve od sebe, jer znam da mogu da menjam svet samo kada menjam sebe.
Dobijam podršku i ljubav sve više. Možda se tome nikada nisam ni nadala. Sve više ljudi me razume. Sve više života dotičem. To mi daje snagu da se još više menjam. Da budem još istrajnija i disciplinovanija. Da doprem do sve dubljih delova sebe. Ništa mi nije teško, jer čuvam onaj osećaj pred očima kada ostvarim to što želim. Taj osećaj je toliko veličanstven da vredi svih suza i svih napetih nerava koji me čekaju na putu.
Onda padnem na sitnici. Padnem na najbližim ljudima. Padnem u objašnjenja i u bespomoćne reči koje mi se vraćaju kao bumerang. Što duže ostajem, to sve više nestaje smisao. Deluje kao da gubim sebe. Kao da ništa nisam postigla i da ništa nisam promenila. Pomišljam kako sam jedina koja radi na sebi, a kojoj se ovo dešava. Deluje kao da zavaravam samu sebe.
Čini mi se da to nije onaj balans emocija, već osećaj potpunog vraćanja na početak. Bespomoćnost u kojoj bih najradije razbila sve što vidim oko sebe. Preplavljuje me veliko pitanje zašto me ne razume neko ko bi trebalo da mi je najbliži? Zašto sam samo tu tako mala, tako ranjiva i izgubljena?
Fizički se sklanjam od te energije, ali ne mogu da se sklonim od sebe. Od sebe koja gori, koja bi odjednom napustila i zemlju, samo da oseti mir.
Onda me još više uplaši ta misao da odem od svega, jer se javlja prvi put. To nisam ja. Ja volim svoj život. Ja volim svoj Beograd. Ja volim svoju Srbiju. I gušim se u suzama da sperem sve što mi ne pripada.
Shvatim da sam izgubila kontrolu i tek tad uviđam koliko sam navikla na nju. Ali kontrola nije život. Ni radost nije život, već samo jedan njegov deo. A život voli da me podseti koliko volim radost tako što mi oduzme kontrolu.
Tako što me podseti da, koliko god da radim na sebi, treba da se prepustim.
Dok brišem ove suze, shvatam da sam upoznala još jedan deo sebe. Da je to prvi korak ka prihvatanju. I sa novim mirom u srcu znam da je svaki pad prirodan. I da ne mora svako da me prihvati takvu kakva jesam, sve dok ja prihvatam sebe.
Dajana Mitrović, 2017.