Hrabrost ili poricanje
Hrabrost ili poricanje
Srce bi htelo da mi vrisne, da im da smernice, ali tužno ostaje na mestu. Zna da ne bi vredelo. Oni već sve vide, čuju i osećaju. Samo im logika i strah ne daju da posegnu za istinom. Da priznaju da su do sada živeli laž. Da su sva tuđa nametnuta znanja samo laž ovozemaljskog života.
Lako je žaliti se na roditelje, kulturu, državu, svetski poredak. Teško je priznati sebi da živiš po tim pravilima koja na svesnom nivou osuđuješ. Toliko su se ta ograničenja uvukla u tvoju podsvest da im dopuštaš da te ostavljaju na sigurnom putu.
Sigurnim putem su bar mnogi do sada prošli i neće biti mnogo iznenađenja. Sigurni put ti daje snagu, jer lako možeš da poveruješ da ćeš ga savladati. Sigurni put ti daje prihvatanje. Konačno te prihvata porodica, kultura, država.
I na kraju sigurnog puta postaješ savršeni deo svetskog poretka, koji si oduvek na svesnom nivou kritikovao.
Nekako deluje lakše ići koracima koje ti je već neko stvorio, opisao i objasnio. Deluje lakše prepustiti se poznatom i pohvalama okoline. Zadovoljiti sva uverenja koja su ti od malena usađivali porodica, kultura, država i svetski poredak. Deluje lakše sebi reći da je to tvoja odluka, da si sazreo, da konačno znaš svoj put.
Ali taj put će biti prazan. Ljudi na tom putu imaju prazne oči. Data obećanja ostaju prazna. To prihvatanje kome se podsvesno nadaš je toliko kratkog veka, da nećeš stići ni da udahneš, a već ćeš dobiti nove zahteve i očekivanja.
Taj put je prazan, bez osmeha koji seže do očiju, bez nadahnuća, bez motivacije, bez svrhe, bez istinske životne radosti. Taj put je popločan granicama i materijalnim, prevaziđenim postignućima. Taj put je bezličan i svima lako dostupan.
Toliko poricanja je u ljudskom umu koji se plaši promene.
Toliko znanja je u nama i oko nas.
Toliko je smernica koje nam obasipaju sva čula. Samo kada bismo bili voljni da vidimo, da čujemo, da osetimo. Samo kada bismo bili voljni da se izdvojimo iz mase, po cenu dobijanja životne radosti. Samo kada bismo bili hrabri da čujemo otkucaje svoje duše koja teži da svojom autentičnošću menja svet. Kada bismo bili spremni da menjamo sebe, po cenu nesigurnog puta prepunog neprijatnosti.
Da, pravi put je prepun neprijatnosti, jer ceo sistem ovog ljudskog bića koje smo postali treba da se raspadne, da bi se sastavio u punom sjaju. Da, postoje ljudi koji biraju mnoge neprijatnosti, po cenu života prepunog nadahnuća i osećaja svrhe.
Niko nam nikada nije garantovao da će život biti lak. Ono što mogu da garantujem, to je da je svaki tren života prepun smisla. I onda kada je lepo, i kada je radosno, i kada je bolno, i kada kida i dušu i telo – sve ima smisla. Sve je u savršenom poretku stvoreno baš takvo kakvo jeste da bismo napredovali, da bismo sijali, da bismo spoznali radost.
Najvažnije od svega jeste da uvek imamo izbor. Ništa nije zapisano tako da je nepromenljivo. Sve možeš da promeniš. Sve što je potrebno je da imaš hrabrosti da spoznaš radost.
Dajana Mitrović, 2018.